logo
27.09.2016.

Dejavu

Misliš da znaš, a ustvari, pojma nemaš.
Gledaš, i možda i vidiš, ali vidiš samo dio, ili vidiš pogrešno.
Jedina utjeha je da, ako budeš želio slušati, čut ćeš.
Neko će ti reći.
Neko ko zna više od tebe.
Ko je vidio više od tebe.
Ko je slušao, sa željom da čuje, od nekog ko je znao više od njega,
ko je vidio više od njega,
ko je slušao od nekoga ko je znao više od njega.
Ukrug.
Ako budeš znao da slušaš
da gledaš
da ne sudiš
da razmišljaš
da malo govoriš.
Dejavu, ovo je taj tekst za mene.
Dejavu.
A tek sam shvatila.
A ipak je dejavu.




Sve mislim kako nemam volje da se bilo kome objašnjavam, šta je to u meni, šta sam to prošla i šta nisam, šta sam vidjela, šta sam čula, i šta prešutjela, šta sam, opet, drugim danima vrištala. A mnogo je toga. Mnogo manje možda nego u većine ljudi. Ali mjesto i vrijeme u kojem sam rođena donijelo je toliko toga meni. I ne žalim, zato što mi je život zbog toga zanimljiv. Nije dosadan i monoton. Tačno onako kako ga volim.
Tako isto, milioni drugih, se ne objašnjavaju, i zašto bismo mi uzeli zapravo sebi da mislimo da znamo šta su i ko su, zašto su, i kako.


Stariji postovi